Ovde bi trebalo da napišem nešto o svome životu...
Hm?! Okej... Rođen sam 24.jula, 1983-e godine u Beogradu. Nešto značajnije od toga, još nisam postigao!
(Nadam se da ovo nije zvučalo previše glupavo?!)
Osvajao sam treća mesta u takmičenjima za poeziju, i što je još gore... treća mesta u ljubavi!
(Više puta su me izdali, a manje puta izdavali...)
Rastao sam u ona vremena, kad su se mnogi trudili da ne odrastemo.
Džeparac mi je jedno vreme iznosio i čitavih 3423563564562462645963245624564536453 zilijardi dinara,
što je bilo dovoljno za četvrt hleba, 50 grama salame i jedan jogurt u čaši...
Naravno imao sam sreće, pa nas je u to doba i otac napustio...
(Mene, majku, i malog sa sprata ispod, komšijinog sina Filipa, koji je mislio da je moj otac, i njegov otac.
Na njegovu sreću, njegov je samo bio duže vreme na službenom putu.)
Ta predivna zgoda se zbila, tako što je "tata", otišao da popravi veš mašinu koleginici s posla,
umesto toga, napravio mi je polubrata... Što je i bilo okej, jer sam ionako želeo brata.
U osnovnoj školi, učiteljica Maja nas je tukla bez razloga... A, meni nije dala da budem odličan, zakidajući mi uvek po jednu ocenu...
Batine nisu izostajale.
Doduše, ostali su dobijali više batina, kao, recimo moj drug Vlada koji je tada bio debeo, i samo zbog toga plaćao danak.
Kada ga do'vati Maja, onako debeljuškastog i zajapurenog, pa udari, a sve prašti...
Naravno bili smo u strahu da kažemo roditeljima...
Roditeljima, čija se zemlja raspadala,
roditeljima koji su ostajali na ulici, bez posla,
roditeljima koji su ostajali bez razuma...
Roditeljima, koji nisu znali šta ćemo sutra da jedemo,
pošto ni danas, sem luka i soli drugog nije bilo...
Kada se vreme u zemlji malo sredilo (mislim na okolnosti, ne na meteorologiju),
"tata" je počeo da se kocka... i onda je prokockao video rekorder, kasetofon, kola, moje igračke,
naše stvari...
I možda me je to što sam ostao bez igračaka preko noći, nateralo da biram:
"Odrasti ili razviti maštu?!"
Mašta mi se učinila kao bolje rešenje!
Nekako sam upisao srednju školu... Bila je to II ekonomska škola u Beogradu.
Jedini razlog što sam je upisao, bio je taj, što je imala manje predmeta od ostalih škola koje su mi ušle u uži izbor...
Kobna greška! Al' 'ajde! Stegao sam zube i završio to... što zovu "II ekonomska škola".
Imao sam jedino sreće, jer sam išao u razred sa mnogo divnih ljudi...
Da nije bilo njih, još bi se u prvoj ili drugoj godini prebacio u neku drugu školu!
Pa, makar i u kobasičarsku!
Koliko iskompleksiranih profesora, koliko neurotičara koji su se držali na tankoj niti...
A, onda tras!!! Bombardovanje i oni svi skrenu u p****************************
I opet, ko je obr'o zelen bostan?! Pa, naravno Ratko!
"Tata" je sada batalio kockanje i švaleraciju, ali se zato propio, i od tada je težak alkoholičar. (Verovatno je smatrao da je to najbolje rešenje kada počne da te grize savest, utopiti se u joše veća go*na... Opet se zajeb'o!)
I tako... upišem ti ja geografiju, na Beogradskom univerzitetu... vidim šta je i kako je!
Studirah koju godinu, što zbog vojske, što zbog toga, što ne znadoh šta drugo!
Onda mi puče film (na tri mesta), i napustim faks... upišem psihologiju na privatnom (ima se može se),
tu krenem nešto da se koprcam, batrgam, vučem i levom i desnom (stranom mozga), al' slabo ide...
Toliko su me u životu šutirali u guzicu, da sad ne mogu ni da sednem na nju... (ne bi li zagrejao stolicu!)
Toliko za sad! Ako hoćete nešto više da saznate o meni, moraćete da pročitate neke od mojih radova...
